Synodal Letter for the Serbian matter

[Ekklisiastikos]

Prot. No. γ-1489
In Athens
August 9/22, 2011

Encyclical
To the Sacred Clergy and Faithful of the Church of the GOC of Serbia

“We must through much tribulation enter into the kingdom of God.” (Acts 14:22)

Beloved Children of the True Church of Christ,

Great tribulation came unto us from the recent self-severance of three clergymen and a group of faithful from the Serbian Church of the GOC, which is in the process of being reestablished, in order to arbitrarily declare their independence and to obtain a bishop of their desire ignoring you their brethren and us their spiritual parents. Great is our anguish because nothing is more sorrowful and distressing than the loss of beloved persons. Firstly, then, let us beseech God that, on the one hand, He grant to our estranged brethren understanding to see the consequences of their actions and sincere repentance; and that, on the other hand, He prevent our grief and sorrow from turning into anger and hate. Would that it never!
 
We do not know the judgments of God, but as with all evil things, it is certain that God allowed this for our testing, as the Apostle Paul says to the Corinthians, “I hear that there are divisions among you, and in part I believe it. For there must also be factions among you, that those who are approved may be recognized among you” (1 Corinthians 11:18-19). Let us confront this trial with the proper attitude, while remaining steadfast and unwavering in the canonical order. Let us love our brethren who have departed and pray for their return.

What they desired is good. Yet the way that they chose to achieve this was wrong. In Orthodoxy the end does not justify the means. This was the motto of the Jesuits. In Orthodoxy the words of Saint John Chysostom apply: “The good thing is not good if it is not done rightly.” The intention to restore the self-governance of the Serbian Church is good, while the manner of its achievement is evil, when it is accomplished through an unilateral decision of an elite group of clergy and laity that represent none but themselves. In past eras, unilateral and arbitrary decisions led to schisms and anathemas and other ills in the body of the Church of Christ. Let us call to mind two examples from among the many: the arbitrary pronouncement of the Archbishop of Serbia as Patriarch in 1346 and the arbitrary pronouncement of the Autocephalous Church of Greece in 1833. In the first case, the result was that the Church of Serbia was placed under anathema for 20 years; in the second case, the Church of Greece was pronounced schismatic for 17 years. Both of these cases were, however, the result of pressures from political leaders who took advantage of the Church in order to obtain their objectives. Today, we Genuine Orthodox Christians are disengaged from local political powers. Political leaders [today] do not drag along ecclesiastical leaders who create similar situations—which would be a mitigating factor. [Today, such ecclesiastical leaders] are moved by their passions alone.
 
There were good examples to follow, such as the declaration in a canonical way of the autocephaly of the Church of Serbia by Saint Sabbas, the First Archbishop of Serbia. Furthermore, when the independence of the Church of Serbia was abolished because of political reasons, it was recovered gradually and harmoniously initially with autonomy in 1831 and then with full autocephaly in 1879 through a consensus among the Mother and Daughter Churches.
 
Why do our separated brethren prefer to imitate those examples that are to be avoided instead of those that should be imitated? By using as their excuse various irregularities of the past they wish to justify their illicit acts. Their unfortunate attempt elicits a simple question: Does one irregularity from the past justify its repetition?
 
As we said above, for political reasons many times autocephalous Churches lost this status, while other autocephalous Churches were created. We must remember that the Church is one; the Dioceses, Metropolises, Patriarchates, Autocephalous, Autonomous and Semi-autonomous Churches are administrative divisions, which do not affect the essence of the Church and which change according the political circumstances of each era and the shifting of borders according to the maxim, “it is customary for the ecclesiastical to change together with the political.” An example of this is the Russian Empire’s absorption of the Georgian Kingdom in 1801 and the subsequent abolition of the autocephaly of the Georgian Church, whose autocephaly was restored again in 1917.
 
Let us remember, beloved children in the Lord, that in paradise the devil deceived the first-created, slandering their God and Creator that He did not desire good for them and that in order for them to reach theosis they should violate the commandment. God, however, indeed desired their deification but through obedience. Disobedience cast out the first-created from Paradise and it brought upon them death and corruption. Disobedience has cast out our separated brethren from ecclesiastical communion and it placed them in schism. What evil serpent counseled them that we do not desire good for them?

The group of estranged brethren declared that in coming into communion with the Russian Synod of Bishops under Archbishop Tikhon (with whom we are not in communion) they desired to maintain communion simultaneously with us as well. This is incongruous and they wrote it rhetorically: in order to claim that they did not break communion with us but that we cut them off. Furthermore, they claim that they do not desire that their rebellion result in the disruption of the rapprochement between the Church of the GOC of Greece and the Russian Synod of Bishops under Archbishop Tikhon. This is incongruous too, because they knew from the beginning that Archbishop Tikhon’s support of their rebellion would result in the breakdown of this rapprochement, which indeed happened. The saboteurs that blew up the bridge claim that they did not desire the break in traffic between the two banks! The Holy Synod now finds itself in the unpleasant position of discovering that the group of separated brethren in this way rendered itself schismatic, transgressing Canon 31 of the Holy Apostles.

St. Ignatius the God-bearer writes: “Abstain from evil plants which Jesus Christ does not cultivate, since they are not a planting of the Father. Not that I found a division among you, but exceeding purity. For all who belong to God and Jesus Christ are with the bishop; and all those who come into the unity of the Church through repentance will belong to God, so that they may live according to Jesus Christ. Do not be deceived my brothers; no one who follows someone creating a schism will inherit the kingdom of God.” (Epistle to the Philadelphians 3.1-3)

In regards to the resulting question—if we, the children of the Church of the G.O.C., are able to pray with these contemporary schismatics, who proclaim themselves as the “Serbian Orthodox Church”—let us receive our answer from St. Nicodemus of the Holy Mountain, who, in demonstrating the gaping chasm between the Orthodox and every kind of schismatic, writes in the Sacred Rudder: “The present canon prescribes for us not to pray … with schismatics, that is with those Orthodox in their faith but separated from the Catholic Apostolic Church on account of healable traditions and customs”. (cf. Canon 1 of St. Basil and Canon 45 of the Holy Apostles)

As much as we sympathize with them, as much as we desire their forgiveness with all our being, we are not able to grant this to them without their repentance, in that “between us and [them] there is a great gulf fixed” (which they created). (cf. Luke 16:26)

What is more, in the document of their rebellion the severed brethren express their gratitude in words for everything that the Church of the GOC of Greece has provided them. But because we did not ordain for them as bishop the one whom a small group desired at the time that that group demanded, they decided to appeal to the Russians. What a concept of gratitude and obedience. They pay no heed to the bishops that ordained them because they will not promote a specific person among them. They set fire to their mother’s house and harm their brethren who remain faithful to her and then they utter into their mother’s ear, “thank you”.

They say, moreover, that the Greek Exarch did not visit Serbia for an entire decade. They are silent, however, on the fact that between 1998 and 2006 the Exarch of Eastern Europe was the late Archbishop Chrysostomos of Athens, who, on account of his advanced age, asked assistance from then-Metropolitan Kallinikos of Achaia in ordaining and training priests and supplying them with Holy Chrism and antemensia. In addition, Abbess Euphrosyni as well on 8 October 2003 declared before Bishop Chrysostom of the Serbian Patriarchate, “the genuine Serbian Orthodox Church is the Church of the GOC of Serbia and I only obey the true Archbishop of the Greek Old Calendarists, Chrysostomos.” The Abbess’ good witness was the cause for the eviction of the nuns from the Holy Monastery of Stjenik. In 2006, at the request of the late Archbishop Chrysostomos, the Exarchate of Eastern Europe was combined with the Exarchate of Central and Western Europe having as its Exarch then-Metropolitan Kallinikos of Achaia, who from that point began to visit Serbia or to send another Bishop in his place. They say, as well, in their documents that the Greek Exarch caused a division between the Serbian GOC. You all know better than any what caused the division among you and simultaneously the attempts of your Archpastor at reconciliation, as well as who refused to concelebrate with other Serbian clergy and perpetuated in this way the division.

You, those that have remained in obedience as faithful children of the One, Holy, Catholic, Apostolic Church, are “the remnant”. You are the ones upon whom depends the hope of the restoration and administrative reorganization of the Serbian Church of True Orthodox Christians through canonical procedures.

We too desire the rebirth of Orthodoxy in Serbia and the restoration of the autocephalous local Church of Serbia, understood in the genuine Orthodox sense. As we have declared in the past in writing, we have no plan to absorb the local Genuine Orthodox Church of Serbia. Moreover, in the memorandum our currently separated brethren submitted to us this past January, we did not set the small size of population as an impediment for the ordination of a bishop, but merely specified [as a condition] the better organization of the community of GOC of Serbia through the implementation of a Governing Council in which would be heard all views and which would truly express your voices. The separated brethren did not agree. They did not desire to have dissenters with them in this body. Why not, if they represented the majority? How would it have mattered, if there were a minority view? Did they fear that they really represented a minority view rather than the view of the majority? This is what in the end proved to be true. The system of sending away dissenters and of establishing deliberative bodies that prove to be merely cheerleaders of a leader suggests the totalitarian regimes of the past.

Our separated brethren and children attempt to make a parallel between their case and the case of the Greek GOC, when they found themselves without bishops in 1955. This parallel is incongruous. In 1955, the Church of the GOC of Greece was fully organized and formed as an organization and the 66 priests (with all of those able present) elected a twelve-member Council (Governing Ecclesiastical Council) through a transparent democratic process for their administration until they found Bishops. The term of office of the members of the Council was renewed every year by election. They chose their Episcopal candidates through an absolutely transparent process and secret ballot.

What elementary process did our estranged brethren follow that authorized them to speak for the Serbian Genuine Orthodox Church as they claim? They formed an exclusive group excluding those that disagreed with them; that is, they formed a faction (a transgression of the canons: Canon 18 of the Fourth Ecumenical Council and Canon 34 of the Sixth Ecumenical Council) and arbitrarily proceeded to make decisions without consulting with you and, certainly, without Episcopal sanction. This is another difference between the cases of the Greek GOC in 1955-1960 and the Serbian GOC in 2011. You today, through the grace of the Lord, are not deprived of your bishops on account of persecution, as the Greek GOC were then. Accordingly all the activity of the priests of the GOC of Serbia should have been undertaken with Episcopal blessing, in that, as St. Ignatius the God-bearer writes: “The one who does anything behind the bishop’s back serves the devil”. (Epistle to the Smyrneans 9.1) Some priests ignore this maxim; but when they are ordained bishops they invoke it. Your bishops did not refuse to ordain a bishop for your better pastoral care. This, however, needed to happen at the right time and through canonical procedures. One cannot build a roof at the moment the foundations are laid. It is necessary, at least, to erect the columns to support the roof. The “columns” of the Serbian Church of the GOC are its better organization.

This action of our estranged brethren is even more condemnable in that they knew that on the agenda of the Synodal Meeting of August 3rd was a proposal for the Synod to adopt a time table for the ordination of a bishop of your choosing and the reorganization of the Serbian Church of the GOC immediately after the union with the Russian Synod under Archbishop Tikhon, with, moreover, the cooperation of Greek and Russian bishops. They did not await at all the result of the Synod, but the eve of August 3rd they ran to make their plan a fait accompli through their coup. The Holy Synod will not abandon the faithful children of the Church that remain in canonical order and will move forward with the reorganization of the Serbian Church of the GOC.

Toward this end the Holy Synod decided to call a Clergy-Laity Conference in Belgrade on Saturday, August 21/ September 3, 2011, in the present of His Beatitude Archbishop Kallinikos of Athens and All Greece. All Genuine Orthodox Christians of Serbia that remain in canonical order and recognize the Holy Synod, which from the beginning was responsible for the reorganization of the Serbian Church, will have a right to participate. In this conference, the current situation will be evaluated, you will elect a Governing Council which will truly express your desires, and you will freely address your legitimate hierarchy with your proposals and petitions.

In conclusion, we pray that our Lord Who stretched out his arms on the Cross unite the previously separated, that He shine on you richly the Divine Grace for the healing of the wound created by this schism, and that He grant the return of our separated yet much beloved spiritual children and brethren.

THE HOLY SYNOD

The Archbishop
†KALLINIKOS of Athens

The Members

†AKAKIOS of Attica and Diauleia
†MAXIMOS of Thessalonica
†ATHANASIOS of Larissa and Platamon
†JUSTIN Euripos and Euboia
†PAVLOS of America
†GERONTIOS of Peiraeus and Salamina
†CHRYSOSTOMOS of Attica and Boiotia
†MOSES of Portland and the Western United States
†GREGORY of Christianoupolis
†PHOTIOS of Marathon
†THEODOSIOS of Bresthena
†CHRISTODOULOS of Theoupolis
†SERGIOS of Loch Lomand

http://ecclesiagoc.gr/en/announcements/ ... 489-serbia

[Despotovac]

All of this has already been said. We who have with such views do not agree, we put forward our position. We continue to assert that the Greeks should not interfere so deeply in the jurisdiction of Serbian Church. Help given to us in the beginning is enough everything else is usurpation and abuse of condition in which the Serbian Church is found. Such actions will certainly keep Greek GOC followers in Serbia, but the Serbian people in general will create from this bad image of Greek old calendarist, in addition, the Russian TOC have already respected by the Serbian people as benevolent and friendly. Already, many commenting that it is much better for Serbia that Serbian bishop consecrated by the Russians because they do not have pretensions to Serbia.

[sava]

All of this has already been said. We who have with such views do not agree, we put forward our position. We continue to assert that the Greeks should not interfere so deeply in the jurisdiction of Serbian Church. Help given to us in the beginning is enough everything else is usurpation and abuse of condition in which the Serbian Church is found. Such actions will certainly keep Greek GOC followers in Serbia, but the Serbian people in general will create from this bad image of Greek old calendarist, in addition, the Russian TOC have already respected by the Serbian people as benevolent and friendly. Already, many commenting that it is much better for Serbia that Serbian bishop consecrated by the Russians because they do not have pretensions to Serbia.

The Encyclical speaks for itself. The Holy Synod has spoken! I think the Akakian schism is baseless and left without arguments. We pray for their come back to the canonic order!

[Tryphon]

How very transparent is the lust for power. Engulfed with this passion much harm has been done to many TOC Christians who do not have where to attend now if they are with one of the 2 TOC's. This document speaks volumes about the self-gratification of this group . I don't think it is possible now that Anyone those outside of Serbia and Greece can defend this illegal action by fr Akakios and his group, with the information that has come to public view especially the events of Aug 3. I wonder how the leaders of RTOC must feel now reading this document and realizing that they have done much harm to Orthodox world wide. It is written somewhere that the path to hell is paved with good intentions.

[jgress]

I don't like the way you continually accuse Fr Akakije of lust for power. Even our Met Paul does not accuse him of this. Isn't it possible he is simply misguided, and wanted to do the right thing, i.e. give the STOC a bishop, by the wrong means, i.e. by seeking consecration without the permission of his Synod?

These kinds of character assassinations come dangerously close to violating our forum rules that forbid personal attacks. I think if you continue to follow this line of argument you will be banned.

[leonidas]

У Атини, 9 / 22 - 8 - 2011
Бр. Прот. γ- 1489.

ЕНЦИКЛИКА
Свештеном клиру и пуноти верних
Цркве И.П.Х. Србије

„Кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије“
(Дел. 14,22)

Љубљена чеда истинске Цркве Христове,
Велику тугу нам је свима проузроковало недавно својевољно одвајање тројице клирика и групе верних, из Српске Цркве И.П.Х која се налази у обнови, са циљем да самовољно објаве њихову независност и да добију епископа према њиховој жељи, не марећи за нас – њихову браћу и за нас – њихове духовне родитеље. Велики је наш бол, јер ништа није болније од губитка вољених особа. И пре свега да се помолимо Богу, с једне стране за одвојена чада и нашу браћу, да им Он да схватање њихових поступака и искрено покајање, а са друге стране за нас саме, да се наш бол не претвори у гнев или мржњу, да не буде тога!

Code: Select all

Не познајемо судове Божије, али као и све патње, свакако се и то десило по допуштењу Божијем, за испитивање свију нас, као што каже Апостол Павле Коринћанима: „Чујем да постоје подјеле међу вама, и нешто од тога вјерујем. Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама.“ (1. Кор. 11, 18-19). Суочимо се са овим испитивањем са одговарајућим ставом, остајући постојани и учвршћени у канонском поретку, али волећи и одвојену браћу и молећи се за њихов повратак.

То што су пожелели је добро, начин који су изабрали да би то постогли је лош. Али у Православљу циљ не оправдава средство. То је била парола језуита. У Православљу важи изрека светога Јована Златоустога: „Добро није добро, ако не бива на добар начин“. Добра је намера обновљења самоуправе Српске Цркве. Лош је начин – да се то деси након једностране одлуке једне „елите“ (групе изабраних) клирика и световњака, који не представљају никог осим самих себе. И у старијим епохама једностране и самовољне одлуке проузроковале су расколе и анатемисања и друге патње у Телу Цркве Христове. Подсетимо се само на два примера од многих: самовољно проглашавање Архиепископа Српског за Патиријарха 1346. и самовољно проглашавање аутокефалности Цркве Грчке 1833. У првом случају последица је била да се Црква Србије стави под анатему током двадесет година. У другом, Црква Грчке објављена је за расколничку током 17 година. Али оба случаја последица су притисака политичких вођа који су употребили Цркву за постизање својих циљева. Данас смо ми истински православни одрешени од локалних политичких власти и црквене вође који проузрокују слична стања нису присиљавани од стране политичких вођа, у којем случају би и имали олакшавајућу околност, већ једино од својих страсти.

Постоје добри примери за подражавање, као што је стицање аутокефалности Цркве Србије на канонски начин у време светога Саве, првога Архиепископа Србије. Чак, када је због политичких разлога укинута аутокефалност Цркве Србије, поново је стечена на нормалан и складан начин прво аутономија 1831, а пуна аутокефалност Цркве Србије 1879, кроз сагланост Кћери-Матере Цркве.

Због чега су одвојени радије изабрали да подражавају примере за избегавање, уместо оне за подражавање? Наводећи као изговор преступе који су се дешавали у прошлости, покушавају да озаконе своја безакоња. Из овог њиховог несрећног покушаја рађа се једноставно питање – да ли један прекршај који се десио у прошлости даје право да се понавља?

Code: Select all

Као што смо већ навели, аутокефалне Цркве су због политичких разлога често губиле овај статус, док су се друге стварале. Треба да схватимо да је Цркве Једна. Епископије, митрополије, патријаршије, аутокефалне, аутономне, полуаутономне Цркве су управни облици који не утичу на суштину Цркве и мењају се одговарајуће политичким условима сваке епохе и промени граница, где се „црквене границе мењају према политичким“. На пример, када је Руска Монархија укључила у себе Грузију 1801, укинула је и аутокефалност њене Цркве, која је поново успостављена 1917.

Подсетимо се, у Господу љубљена чада, да је ђаво и у Рају преварио првостворене клеветајући њиховог Створитеља и Бога, да Он није желео њихово добро и да би постигли циљ обожења треба да преступе заповест, док је Бог желео њихово обожење, али преко послушања. Непослушање је изагнало првостворене из Раја и донело трулежност и смрт. Непослушање је изагнало и одвојену нашу браћу из црквеног општења и уврстило их у раскол. Која зла змија их је саветовала да ми нисмо желели њихово добро?

Наравно, група одвојених је изјавила да улазећи у општење са руским Синодом епископа под Архиепископом Тихоном, са којим ми немамо општење, жели истовремено да задржи и општење са нама. То је апсурдно [ἄτοπον = апсурдно, бесмислено, неприкладно, неприлично, лудо] и написано из реторичких разлога, да би имали аргумент да нису прекинули општење са нама, већ да смо ми одсекли њих. Још говоре да не желе да њихова побуна проузрокује прекид приближавања Цркве И.П.Х. Грчке са руским Синодом епископа под Архиепископом Тихоном. И то је апсурдно [ἄτοπον], јер знали су од раније да ако Архиепископ Тихон благослови њихову побуну, то ће да представља разлог за прекид овога приближавања, што се и десило Минирајући мост, говоре да не желе прекид комуникације измећу две обале! . Имали су потпуно схватање последица својих поступака, али није их занимало јединство сила Православља разних народности, већ њихов лоше умишљени интерес. Према томе, Свештени Синод се нашао у непријатном положају да констатује да је група на тај начин одвојених учинила себе расколничком, као она која преступа 31. канон светих Апостола.

А свети Игњатије Богоносац пише: „Удаљавајте се од злог растиња, које не обрађује Исус Христос, јер нису Очева садница. Не као да код вас нађох поделу, него прочишћавање. Јер који су Божији и Исуса Христа, они су са епископом. И они који покајавши се приђу јединству Цркве, и они ће бити Божији, да би по Исусу Христу живели. Не варајте се, браћо моја, ако неко следи онога који чини раскол, Царство Божије неће наследити.“ (Филаделфијцима, 3, 1-3).

	Шта се тиче питања, да ли можемо ми, чеда Цркве И.П.Х., да се молимо заједно са овим новим расколницима, који су сами себе прогласили као „Српску Православну Цркву“, узмимо одговор од светог Никодима Агиорита (Светогорца) који желећи да докаже непремостиву провалију између нас православних и расколника свих врста, пише у свештеном Пидалиону (=Књизи правила Цркве): „Одређује овај канон да се не молимо заједно... ни са расколницима, тј. који су по вери православни, али одвојени од Католичанске Цркве због неких предања и обичаја излечивих“ (Василија Великог 1 и св. Апостола 45).

Колико год да смо им наклоњени, колико год ватрено да желимо да им опростимо, не можемо да то учинимо без њиховог покајања, јер „међу нама је велика провалија (коју су они створили)“ (уп. Лук 16, 26).

Још, у документу њихове побуне својевољно одвојена браћа на речима изражавају своју благодарност за оно што им је нудила Црква И.П.Х. Грчке. Али пошто нисмо рукоположили оног епископа кога је желела њихова мала група у временском раздобљу који су они хтели, одлучили су да се обрате Русима. Лепо схватање о благодарности и послушању имају. Презиру епископе који су их рукоположили, пошто нису унапредили једну одређену особу између њих. Потпаљујући радитељску кућу и угрожавајући своју браћу приближавају се својој матери и шапћу на њено ухо „благодарим“.

Наводе још да грчки Егзарх није посетио Србију током једне деценије. Преућуткују, међутим, да је у периоду 1998-2006. Егзарх Источне Европе био блаженопочивчи Архиепископ Атински г. Хризостом, који је због поодмакле старости затражио помоћ тадашњег Митрополита Ахајског г. Калиника, тј. да хиротонише и обучава свештенике и да их снабдева светим миром, антиминсима итд. Осим тога и игуманија Ефросинија је 8.10.2003. пред Епископом Хризостомом из Српске Патријаршије изјавила да: „Истинска Српска Православна Црква јесте Црква И.П.Х. Србије и да је послушна једино истински православном Архиепископу Хризостому – старокалендарцу“. Ово игуманијино добро исповедање вере постало је разлог за протеривање монахиња из свештене обитељи Стјеник. Године 2006, након молбе блаженопочившег Архиепископа Хризостома била је обједињена Егзархија Источне са Егзархијом Централне и Западне Европе под Егзархом Европе тадашњим Митрополитом Ахајским г. Калиником, који је од тада почео редовно да посећује или да шаље другог епископа уместо њега у Србију. Говоре још у многим другим текстовима да је грчки Егзарх проузроковао поделу међу Србима И.П.Х. Ви знате боље од сваког другог шта је проузроковало поделу међу вама и истовремено покушаје вашег Пастира за помирење, као и ко је одбио да служи заједно са другим клирицима Србима и одржавао на тај начин подвајање.

Ви који сте остали у послушању као верна чеда Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве сте они „који сте остали“. Ви сте они на које се полажу наде за обновљење и поново управно вапостављање Српске Цркве И.П.Х. помоћу канонских процеса.

Code: Select all

И ми желимо обнову [препород] Православља у Србији и поново васпостављање аутокефалности помесне Цркве Србије у истински православном значењу. Као што смо и у писменој форми у прошлости изјавили, немамо никакву намеру за апсорбовањем [усисавањем] помесне истинске Православне Цркве Србије. Штавише, на молбу коју су нам поднели прошлога јануара сада одвојени, ми нисмо више постављали као препреку за хиротонију епископа чињеницу да постоји мали број верних, већ једино боље организовање Заједнице И.П.Х. Србије, са васпостављањем једног Управног Одбора, у коме би се чуло свачије мишљење и који би стварно изражавао ваш глас. Одвојени се нису сложили. Не желе да у том законитом (управном) телу имају међу собом оне који се не слажу са њима. Зашто, ако су имали већину? Шта би им сметало ако би у њиховој одлуци постојало и мањинско мишљење? Можда су се на крају уплашили да не би било мањинско, већ већинско. То се на крају и показало. Али систем уклањања оних који се не слажу и састављање управних тела која се састоје једино из оних који аплаудирају једноме вођи указује на некадашње тоталитарне режиме.

Одвојена наша браћа и чада покушавају да упореде свој случај са грчким И.П.Х. који су остали без епископа 1955. године. Ово упоређење је неодговарајуће. 1955. године Црква И.П.Х. Грчке била у потпуности организована и формирана као организам и 66 свештеника (сви који су могли да учествују) изабрало је 12-члани Одбор (Управну Црквену Комисију), помоћу јасних демократских процеса, за њихову управу до добијања епископа. Мандат чланова Комисије обнављао се годишње помоћу избора. Кандидате за епископе такође су изабрали помоћу потпуно јасних процеса и тајног гласања.

Code: Select all

Који елементарни процес су пратили одвојени да себе озакоњују као оне који изражавају вољу Српске Истински Православне Цркве, као што кажу? Саставили су нарочиту групу искључујући оне који се не слажу са њима, тј.  уроту [φατρίαν ] (према преступању свештених канона: 18. IV Васељенског Сабора и 34. VI Васељенског Сабора), и предузели самовољно одлуке, чак без да се и ви питате – наравно, без било каквог епископског благослова. Јер у томе се разликују околности грчким И.П.Х. између 1955. и 1960. године са српским И.П.Х. 2011. године. Ви се сада благодаћу Божијом нисте лишили ваших епископа због гоњења, као тада грчки И.П.Х. Због тога је сваки покрет свештеника И.П.Х. Србије требао да буде са епископским благословом, јер као што каже св. Игњатије Богоносац: „Онај који ради нешто тајно од епископа, служи ђаволу“ (Смирњанима 9,1). Ову изреку неки од свештеника занемарују, али када се деси да постану епископи, тада се позивају на њу. И ваши епископи нису одбили да рукоположе епископа због бољег пастирксог старања о вама, али то је требало да буде у одговарајуће време и помоћу канонских процеса. Јер не ставља се кров одмах чим се поставе темељи једног здања. Треба барем да се подигну стубови који ће да носе кров. Стубови здања Српске Цркве И.П.Х. су боље њено организовање.

Поступак одметнутих је још више за осуду, јер док су знали да је на заседању 3. августа требало да се расправља на Свештеном Синоду о предлогу усвајања временског оквира за хиротонију епископа по вашој жељи и поновог формирања Српске Цркве И.П.Х., одмах након сједињења са руским Синодом под Архиепископом Тихоном, а нарочито са могућношћу заједничког учешћа грчких и руских архијереја. Нису сачекали ни исход Синода, већ су дан уочи тога дана пожурили да остваре свој план кроз њихов пуч. Али Свештени Синод неће оставити верна чада Цркве, која су остала у канонском поретку, и учиниће корак ка целовитијем организовању Српске Цркве И.П.Х.

Code: Select all

Са тим циљем је Свештени Синод одлучио да сазове свештено-народни сабор у Београду 21.8./3.9.2011, уз присуство Његовог Блаженства Архиепископа Атинског и целе Јеладе г.г. Калиника. Право присуства имају сви истински православни хришћани клирици и световњаци Србије који остају у канонском поретку и признају Свештени Синод који од почетка има обавезу поновог формирања Српске Цркве И.П.Х. На овом сабору ће да буде оцењено садашње стање, биће изабран Управни Одбор који ће стварно да изражава ваше жеље и слободно ћете упућивати ваше предлоге и захтеве вашој законитој јерархији.

На крају, молимо се да Онај Који је на Крсту раширио руке сједини раније раздвојено, да нам богато дарује Божанску благодат на зарастање ране раскола који се догодио и повратак одвојених веома вољених наших духовних чада и браће.

СВЕШТЕНИ СИНОД

Архиепископ
† Атински КАЛИНИК

Чланови

Code: Select all

†  Атички и Дијавлијски АКАКИЈЕ
†  Солунски и Димитријадски МАКСИМ
†  Лариски и Платамонски АТАНАСИЈЕ
†  Еврипски и Евијски ЈУСТИН
†  Амерички ПАВЛЕ
†  Пирејски и Саламински ГЕРОНТИЈЕ
†  Атички и Виотијски ХРИЗОСТОМ
†  Портландски и Западних Сједињених Држава МОЈСИЈЕ
†  Христијанупољски ГРИГОРИЈЕ
†  Маратонски ФОТИЈЕ
†  Врестенски ТЕОДОСИЈЕ
†  Теупољски ХРИСТОДУЛ
†  Лох-Ломандски СЕРГИЈЕ

http://ecclesiagoc.gr/en/announcements/ ... 89-serbian

[Despotovac]

Praise God that after 15 years we have seen at least one address of Holy Synod of the Greek GOC to the clergy and flock of the Serbian TOC, and even it is translated into Serbian. Truly amazing changes!